Intervju: Prof. dr Ivan Cvetanović
Ivan Cvetanović, profesor, pisac, pesnik, dramski pisac, prevodilac, osamnaest godina je živeo u Čikagu, od decembra 1989. godine do oktobra 2007, kada je odlučio da se vrati u Srbiju. Na Univerzitetu Ilinoi u Čikagu je magistrirao i doktorirao na Departmanu za slovenske i baltičke jezike i književnosti, predavao na Harper koledžu, jedno polugodje u srednjoj školi, bio potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja, učesnik mnogih kulturnih programa i manifestacija na Univerzitetu Ilinoi i u srpskoj zajednici. Ovog leta je u poseti svojoj sestri, doktorki, Ivani Cvetanović, koja je takodje doktorirala i uspešno se bavi naukom ovde u Čikagu i sinu Aleksandru, studentu mašinstva u Milvokiju. Iskoristili smo ovaj susret da porazgovaramo sa profesorom Cvetanovićem.
Profesore Cvetanoviću, šta je Vas motivisalo, da dodjete u Ameriku, a zatim, kada ste već uspeli da se prilagodite i profesionalno ostvarite, da se nakon skoro osamnaest godina vratite u Srbiju?
– Znate, čovek je jako neprilagodljivo biće u svetu u kome živi. A posebno, ako ste pisac i kreativan čovek. Takav čovek ne voli stege i u stalnom je traganju da nadje svoje parče slobode za svoje nezavisne misli, ideje i svoje stvaralaštvo. Ja sam diplomirao na Pravnom fakultetu u Nišu, ali još od osme godine kada sam napisao prvu pesmu Čovek, učitelj me iskreno ishvalio, ja sam pokušavao da svet posmatram očima pesnika. Sticajem nekih smešnih okolnosti, zaposlio sam se kao pravnik u Niš ekspresu. Zamislite mladog pesnika koji je već ozbiljno zaplivao u pesničke vode, da radi u jednoj takvoj organizaciji. Buntovnika koji je pozivan na saslušanja u niškom SUP-u zbog promocije Fizističkog manifesta 1982. godine u velikoj Sali Univerziteta, kao urednik Književnih zbivanja. Partijci se uzmuvali, nije im bilo jasno kako pored Komunističkog manifesta, može da se pojavi još neki Manifest. Nisu znali da postoje Manifesti i u umetnosti. A taj manifest su pisali moji drugari Stevo Bošnjak, Goran Stanković i Zoran Pešić Sigma i ja sam im se pridružio. Taj manifest i fizistička poezija je ostavila znatan pečat na književno stvaralaštvo mladih osamdesetih godina dvadesetog veka u Srbiji. U punoj sali su četvrtina bili udbaši. Na fakultetu sam uredjivao list ’’Pravnik’’ u kome sam tekstovima žestoko kritikovao omladinske rukovodioce, a u stvari obične ulizice i karijeriste, koji su se krili iza svojih funkcija da se dodvore profesorima i tako lakše dodju do diplome. A i sada, posle mnogo godina, situacija je ista, a možda i još gora na fakultetima sa takvim političarima medju sudentima.
Zamislite kako sam izdržao četiri godine u takvoj jednoj organizaciji koja je funkcionisala otprilike kako funkcioniše Srbija danas. Pošto sam već objavio neke knjige, i sa 25 godina bio predsednik Udruženja književnika Niša koje je brojalo preko pedeset članova, meni su moje kolege pisci, skoro svi stariji od mene, ali politički još uvek jednostranački su mi obećavali da se strpim i da za mene imaju posebno mesto u kulturi grada. I kada sam shvatio da i posle četri godine mog strpljivog čekanja i konkurisanja na nekoliko mesta, da ću još dugo tako da čekam, a jedan od razloga je sigurno bio i moje saslušavanje u vezi Manifesta. Partijci to nisu mogli da mi oproste, pretpostavljam. I jednog hladnog decembarskog dana sam se stojeći ispred jednog izloga, dogovorio sa samim sobom u ogledalu. Rekao sam sebi: Pa nećeš valjda da dozvoliš da te mnogo gori od tebe ovako zafrkavaju. Koliki je svet, a ti truneš u gradu sa tri slova. Dogovor sa samim sobom je trajao desetak sekundi i odluka je doneta. Odlazim.
Ali mi je to zaposlenje ipak pomoglo u jednoj stvari. Na osnovu njega sam lako dobio vizu. A jedino inostranstvo u koje sam imao nekoga je bila Amerika, jer je moj rodjak Mile Djordjević, već dugo godina ovde živeo. I tako se jedne hladne zime našao na O, Hera aerodromu mlad pesnik sa bradom, dugim kaputom i šeširom.
Mile me je sačekao sa svojim prijateljem Tihomirom, divnim čovekom, koji je davno preminuo. Imao sam krov nad glavom neko vreme, dok se nisam osamostalio. U avionu sam počeo da vodim dnevnik gde sam maštao da književno ’’pokorim’’ Ameriku, kako je voleo da kaže moj veliki prijatelj i jedan od najvećih srpskih pesnika, Miljurko Vukadinović, koga je nažalost korona ubila. Ali, naravno, da se snovi većine emigranata nikada ne ostvare. Moji su se prilično ostvarili, jer sam magistrirao i doktorirao književnost, a to mi je omogućilo da nastavim kao profesor mnogih predmeta iz književnosti, ali i Stilistike, Retorike, Sociolingvistike, Kreativnog pisanja i čitanja i još nekih, na niškom Univerzitetu na Filozofskom fakultetu, kada sam se vratio. Nisam, naravno pokorio, Ameriku ali sam skupio mnogo materijala za knjige koje tek treba da se napišu. A kako sam odlučio da se vratim u Srbiju. Ne tako brzo kao kada sam odlučio da dodjem u Ameriku. Živeo sam ovde, stekao prijatelje, prvi brak, predavao na koledžu, pa izgibio neke prijatelje i brak pa sam počeo da se malo osećam kao alga u moru. Nisam potpuno pripadao ovoj kulturi, a kada odem na odmor u zavičaj, počeo sam da osećam da ni tamo više potpuno ne pripadam. A onda 2006. godine kada sam bio na osmoru majka se razbolela od raka, a ja posle samo nekoliko dana, na jednoj večeri upoznajem dekana Filozoskog fakulteta u Nišu, koji mi nudi da predajem na tek otvorenom Departmanu za novinarstvo na Filozofskom. Tada odlučujem da moram da budem pored majke, pošto je i sestra ovde. Negovao sam majku skoro 11 godina, i svi moji prijatelji su mi govorili da nisam ostao ne bi spojila ni godinu dana. Majka je preminula pre šest godina, otac pre dve. Negovao sam i njega, ali on nije dugo bolovao i umro je u lepoj dobi od 92 godine. Imamo samo jednu majku i jednog oca. Kod nas Srba je to ne samo moralna obaveza, već pomalo i sveta dužnost. I nisam se nikada pokajao, jer sada čvrsto znam gde pripadam.
Da kažemo i nešto više o vašem naučnom i književnom radu. Objavili ste tri naučne monografije, preko 65 Naučnih radova, bili ste učesnik, mnogih medjunarodnih skupova, držali predavanje po pozivu, bili mentor Master studenatima, član Komisija nekoliko doktorata, bili ste u mnogim društvenim i naučnim telima na fakultetu i Univerzitetu, napisali puno recenzija i prikaza kniga iz oblasti nauke.
-Boga mi vi ste se dobro pripremili za ovaj razgovor i raspolažete sa dosta činjenica o meni. Znate naučni rad je izazovna i ozbiljna delatnost, ali ja moram da priznam da je moja prva ljubav, od osme godine, kao što sam već rekao, lepa književnost, kako su je neki teoretič ari romantično definisali ili beletristika. Ja sam morao da potkradam vreme od nauke, što mi je bila plaćena profesija, da bih mogao da maštam i stvaram. Ima ona jedna lepa izreka da mašta, nije ma šta. Da nisam imao prvo zanimanje bilo bi verovatno, mnogo više knjiga iz književnosti.
Objavili ste osam knjiga iz beletristike i dve Antologije poezije i proze američkih Indijanaca. A sada prevodite i drame Indijanaca. Odakle to interesovanje i poznavanje Indijanaca?
– Ja sam živeo sa Lakota Indijancima u Južnoj Dakti. Bio sam gost Gadfree Chipsa, njihovog vrača, spavao u tapiju, bio učesnik njihovih tradicionalnih rituala, brao žalfiju sa njegovom decom u toj divnoj preriji gde je sunce na zalasku veliko kao kuća, jurio sa njim divlje konje u njegovom džipu iz Drugog svetsko rata, igrao potkovice sa njegovim sinom Džonom… Zaljubio se u njihovu poeziju i prozu, naravno na engleskom, jer nisam za tako kratko vreme mogao da naučim njihov tako melodičan i nežan jezik Lakota naroda. Inače mi ih znamo kao Sijukse, ali to je pežurativan naziv. Preveo sam sa engleskog na srpski ili bolje rečeno prepevao njihove pesme, jer se poezija ne prevodi, već prepevava, i najbolji su prevodioci pesnici. I tako su nastale Antologija poezije američkih Indijanaca, Vetar duva kao voda i priče Noć koja se prikrada.
Napisali ste dramu koja je bazirana na istinitoj životnoj priči, ovde u Čikagu, a koja će biti postavljena na sceni Prvog srpskog pozorišta u Čikagu. Recite nam nešto više o tome?
– Da to je drama koju sam napisao u Njijorku za nedelju dana, pre skoro 30 godina. Taj Njujork je zaista čudo od kreativne enrgije. U medjvremenu je ta ista drama objavljena u Gradini, jednom od najstarijih književnih časopisa u Srbiji. I u jednom razgovoru sa Slavicom, vašom urednicom i rediteljkom i glumicom Prvog srpskog pozorišta u Čikagu, rodila se ideja da podarim dramu i da je postavimo na vašoj sceni. Inače, drama jeste bazirana na istinitom dogadjaju jedne srpske porodice koja je u ribarskom čamcu prebegla iz tadašnje Jugoslavije na italijansku obalu, gde su posle skoro godinu dana provedenih u izbegličkom kampu, dobili vizu, prvo za Kanadu, a onda Ameriku. Neki će, siguran sam, prepoznati o kojoj se porodici radi. Ali da ne otkrivamo mnogo činjenica, jer će misterija koju pozorište nosi malo izbledeti ako iznesem mnogo detalja.
Ako bi ste povukli paralelu iz vremena pre 17 godina i sada, šta je to što je u Čikagu ostalo isto, a šta se promenilo medju nama i sa nama. Koji su vaši utisci i zaključci?
– Nažalost, nikada nismo umeli da se organizujemo i borimo za svoje zajedničke interese. I ako mi to ne znamo, bar da učimo od nekih koji to znaju da rade. I dalje je ovde sve rascepkano i podeljeno. Oni stariji, koji su baš jako stari i dalje vode neke svoje davne bitke… Ovi manje stari čuvaju unuke i nemaju mnogo vremena za nekakva organizovanja. Srednje generacije rade, mnogo rade, da isplaćaju račune, otplaćuju kuće i stanove, a najmladji… oni se utapaju i pokušavaju da se što pre utope u drugačiji ambijent, drugačiju kulturu, a o čemu su maštali gledajući filmove, slušajući muziku i žudeći za slobodom i što dalje od bilo čega što ih podseća na zemlju iz koje su došli. Pa zamislite jedna mala Litvanija i dalje održava svoj program, ta ista Litvanija, kada sam istraživao neke materijale za jednu knjižicu o Čember operi u Čikagu, našao sam da je litvanska Čember opera bila prilično značajna na sceni opere u Čikagu, koje je imalo prvu operu još daleke 1850. godine, 20 i nešto godina pre Njujorka. Oni i dalje imaju svoj program na Univerzitetu Ilinoi, dok je naš srpski program zatvoren već više od deset godina.
A mi i ne vidimo da se naša zajednica i zajedništvo polako gase, jer je sve prepušteno slučaju, pojedincu. Evo daću i konkretne primere. Srpski program, koji je pokrenuo moj mentor, profesor Nilolas Moravčević, na Univerzitetu Ilinoi sakupivši dovoljno novca od srpske zajednice. Kada su se, medjutim, sredstva potrošila, jer se Univerzitet obavezao da će ustupiti prostorije i logistiku, a sakupljeni novac će pokrivati troškove za plate nastavnika i asistenata, profesorka Biljana Šljivić, upravnica Deprtmana skoro više od 30 godina, nešto zbog svojih poznih godina, ali više zbog izmenjenog odnosa srpske zajednice prema matici koja je samo tražila, a malo je davala, nije uspela da sakupi dovoljnu količinu novca koji je bio potreban za nastavak rada tog Departmana, i on se ugasio. Poverenje Srba se sve više gubilo, jer su osetili da su iznevereni i prevareni. Stotine hiljada dolara su odneli i Šešelj i Vuk Drašković i mnogi drugi obećavatelji da će promeniti stanje u zavičaju, a koji su početkom devedesetih hrlili da oberu te dolare koji ’’rastu na drveću’’, a obećanje ludom radovanje. I oni su zaista i preokrenuli stanje, ali naglavačke. A s druge strane, ni jedna naša vlada, od raspada Jugoslavije do danas, nije našla načina da uspostavi zdrave odnose sa našom zajednicom, ovde u Americi. Pa zar nije bila obaveza tadašnje vlade, čini mi se da je bila Tadićeva, da interveniš e i uplati tih 3 ili 4 miliona i da se nastavi srpski program na Univerzitetu Ilinoi.
A još je tužnija bila vest kada sam čuo da je otudjen i srpski klub Sveti Sava??? Pa kako je to bilo moguće, da se kičma srpske kulture slomi. I to je bila obaveza srpske vlade da interveniše. Ali sa kojim kadrovima, neko će logično prokomentarisati. Medjunarodni odnosi i diplomatija su ozbiljne delatnosti, one nisu turistička putovanja i lični interesi, kako mnogi zamišljaju.
Zaista ako bih želeo da zvučim mudro i proročki, bojim se da kada, neki još retki entuzijasti koji uz to i vole to što rade, a inače ne bi, jednom baš ostare ili odu u večna lovišta kako bi moji Indijanci rekli, a bez ozbiljne podrške države i organizacije koja bi trebalo da spasi, šta se još spasiti može, četvrti srpski grad po veličini, Čikago će se sve više udaljavati od svoje matice, a sve više utapati u prosečnost. Naši manastiri, crkve i imanja će početi da se prodaju ili prisvajaju, otudjuju kao i klub Sveti Sava, jer koliko sam mogao da vidim za ovih nekoliko meseci mog boravka ovde u Čikagu, jedino crkva na Red Wood Drivu je još još prilično živa, što ne bih baš rekao za druge crkve. Desiće se ono što je naš veliki Njegoš, koji se i sam prevrće u grobu od svega što se dšava poslednjih nekoliko decenija sa Srbima, Crnogorcima, srpskim jezikom, davno rekao ”BIT ĆE ŠTO BITI NE MOŽE.”
M. Maljković